MAGELANOVA BUSOLA
VOZOVI BADEN-VIRTENBERGA
I
Šecele, ovo su
brda koja počinjem da volim –
od Švebiš Hala do Valdenburga
(uvek taj vetar), pa Nojenštajn
(padine heklane vinogradima,
zastave, zihernadle, odbegli
grofovi i njihove ljupke
debele kuvarice), drvoseča
tik pored pruge, pa dugi kadar
poleglih bagremova, opet kuće –
tvoja kosa u vozu, Šecele, kasnije
noć nam u oknu prelama lica,
naši duhovi napolju, marame
u grotlu noći i neka sasvim
pevljiva tišina –
II
Ludvigsburg – svitanje kao
u stripu – sedam je, subota –
četiri Korejanke, jedan biciklista,
jedva čujna škripa. Svetluca
dugme na vratima, stanica, ulazi –
ulazi radost u voz, Šecele, saplićem se,
udvaram staricama, u iskidanom
zagrljaju nevešto glumiš
ljubomoru, Šecele, sasvim
pevljiva mladost, nežne sinkope
srčanih tonova šina,
na prozor-platnu dvorišta, Šecele,
tako malo nam treba –
III
Piši, ali obavezno
sasvim površne utiske –
kako se hrane, kako po komandi
pevaju „čus“ čim im okreneš leđa –
seti se, cvetna pijaca na Šiler-Placu,
pa onom uličicom do evangelističke
Štiftskirhe i ona muzika
(violina, harmonika, bas) – znam da je bio
tango kad smo prosuli sitninu
(iz kutije zveckavo hvala i naklon),
bol u usnama, proleće
u tvojim bokovima, Šecele,
na pijaci, u knjižari, na kaldrmi, pločnicima,
svuda te, svuda te ima –
MAGELANOVA BUSOLA
Naučiti sebe.
Leptiri sanjaju livade. Napustiti
poznate obale. Udari muve u okno. Vožnja,
umor, noć, mačka pod točkovima.
Iznenada. Preživela. Lupanje srca.
Neko bi rekao Amin.
Naučiti propadanje. Otmeno
otkucavati, srebriti, zlatiti.
Egzotične voćke, ezoterična busola.
Mango recimo. Supermarket. Plovidba
neuronskim krugovima, trgovina
novom robom, propovedi
odanom ljudstvu. Vlast.
Jedna ruža u vazi.
Bez osvrtanja. Ponešto
o ponosu, izdaji, opiranju.
O vremenskim prilikama.
Nebo pred oluju. Pogledati pobožno.
Ponešto o insektima, krvopijama,
ignorisanju buke, egzekucijama.
Kricima u suton. Indulgencijama.
Novinski naslovi, kafa,
opet stare matrice mučenja –
čupanje noktiju, suptilniji načini.
Škola ponavljanja.
Ponekad poljupci.
SENKE
Obezljubljeni dvojnici. Neprikladno.
Belom magijom prizvati, crnom
milostiviti. Vojnici,
horde vojnika, kiša će.
Reči su kretanje – topli hleb,
mačići, puzavice – tako te stvari.
Plava pospanost, niotkud. Ne pitaj.
Nepotkresane ruže u bašti – vidim –
bole te. Stvarnost je ovde. Telefon,
brze vesti, krah na berzi, daleka
venčanja, porođaji – samo su nasušni
romani u nastavcima. Stvarnost – način
na koji obmotavaš peškir, vezuješ kosu.
Cvile pijana stabla, guše nas oblaci.
Na stolu kristalne kurtizane,
u njima vino. Koncert je gotov –
odjeci obigravaju, seti se –
hladan znoj, kameni koraci, katran
u utrobi – svakako – nema tu časti.
Vetar, kese na granama, trenuci odsutnosti –
obnaženo očajanje – nebo te neće – prizivaš.
Obezljubljeni vojnici, dvojnici.
Reči su, kunem se, kretanje.
Marko Stojkić
Izvornik: Koraci, 3-4 2011.
